Omiljeno popodne, nedeljno...Sutra je neradan dan, Sveti Atanasije i vreme za Kastro. Limenarija je sablasno prazna. 

Nema prave zime na Tasosu, naročito ne na jugu ostrva. Vreme je blago, jesenje. Tempreratura danas i juče oko 15 stepeni, prošle nedelje do 25. Nedostaju mi zima i sneg, a najviše od svega naša priroda...Lepo je more, lepa je borova šuma, lepe su plaže...ali lepše su naše reke i potoci, naša brda i zimzeleno drveće... Ovde nema livada, a i trava već početkom leta potpuno sagori i požuti od jakog sunca...Naravno sve ima svoju lepotu i draž, a i nostalgija igra važnu ulogu u mom doživljaju prirode. Moja drugarica iz Srbije, koja takode živi ovde, ima običaj da kaže: "Šta će mi more, to je samo mrtva vodurina", na šta se obe nasmejemo, jer znamo da je izjava samo reakcija na želju da se malo bude u Srbiji.

Moje prvo leto na Tasosu bilo je u znaku mog oduševljenja što se broj naših ljudi koji letuju ovde znatno povećao. Tada sam na ostrvu imala jednu drugaricu Srpkinju i ona je bila jedina osoba s kojom sam mogla da razgovaram na srpskom i koja je mogla da razume kako se osećam kao strankinja. Kada je došlo leto i kada sam na svakom koraku mogla da čujem srpski jezik, bila sam toliko oduševljena da sam sa velikim brojem naših ljudi stupala u kontakt, družila se i izlazila, kao da su mi rod rođeni :-). Mogli su da računaju na mene i vrlo brzo se među njima širila informacija da u Limenariji živi Srpkinja koja je spremna da im pomogne ako im zatreba nešto. Tako su na dan smena grupa, odlazeći upućivali na mene tek pristigle turiste i taj dan smene bio mi je uvek podeljen na dva dela. Zapravo, do 14-15h sam se pozdravljala sa stotinama ljudi koji odlaze, a posle 15h upoznavala sa novima. Ispostavilo se tog leta da sam zaista u mnogim situacijama bila od koristi ljudima, jer su im se dešavale različite nezgode tokom letovanja, počev od bolesti, saobraćajnih nezgoda, gubljenja pasoša, problema sa smeštajem, krađe novca, krađe kofera...a mnogima, prevashodno starijim ljudima, bila je potrebna pomoć oko sporazumevanja, naročito u super-marketu gde je trebalo da nabave osnovne namirnice. Upućivala sam naše turiste na povoljne restorane, delila mape ostrva, ucrtavala mesta koja treba da posete, upućivala na najbolje plaže, manastire, tradicionalna sela, arheološka nalazišta i tako dalje, i tako dalje...bila sam zaista srećna sto sam mogla nešto korisno da radim i istovremeno nešto u čemu uzivam, a to je druženje i upoznavanje novih ljudi... Nove grupe iz Srbije su sa sobom nosile poklone za mene od starih turista, a među poklonima su bile najrazličitije stvari koje su me uvek iznenađivale. Oduševljavala me je zapravo pažnja i mašta naših ljudi koji su se trudili da pokloni budu originalni i koji su očigledno razmišljali o tome šta bi to moglo da mi nedostaje ovde. Tako sam dobijala razlicite rakije (šljivovicu, orahovaču, dunjevaču), pršutu, čvarke, kajmak, rečnike, knjige, parfeme i tako dalje.

Otkako sam postala aktivnija na forumima i blogu, na bezbrojna pitanja oko toga šta mi treba iz Srbije i šta je to što mi nedostaje ovde, odgovorila sam, " samo plazma keks", e onda je nastupila era plazme. Ljudima je bilo lakše da mi se "oduže", a meni nije bilo više neprijatno zbog skupih poklona, a i plazma je postala znak raspoznavanja. Kad god bih čekala autobus sa novom grupom, iz busa su izlazili ljudi sa plazmom u rukama i istog trenutnka videli na mom licu širok osmeh, a i ja na njihovom.

Eto, tako je počeo moj posao turističkog vodiča,a narednog leta sam zvanično počela da radim za jednu agenciju kao vodič i to je bio već ozbiljan posao. Na jednom forumu, neko je napisao da ce vam vodič Nikana "nabaviti i od ptice mleka ako treba". Zaista sam veoma ozbiljno shvatala taj posao i maksimalno se posvećivala ljudima. Naravno, to se nije uvek ispostavljalo kao dobro, naročito što sam u hodu učila da ipak ne može svima i uvek da se ugodi i da zajedno sa tolikim trudom idu i razočarenja, ali uvek je bilo ljudi zbog kojih se vredi potruditi.

Poslednjih nekoliko godina upoznala sam toliko dobrih i kvalitetnih ljudi vrednih truda, ali i one koji na odmor polaze sa predrasudama o vodičima kao nezainteresovanim i bezosećajnim osobama.

Sa pokretanjem bloga prošle godine, broj dobijenih kutija plazme dostigao je nekoliko stotina. Ovom prilikom bih da se zahvalim svima koji su mi doneli plazmu, a i onima koji nisu, jer su znali da je imam u ogromnim količinama, kao i svima onima koji nisu došli da me upoznaju, jer su zaboravili da ponesu plazmu ili su je deca pojela usput :-) Plazma zaista nije obaveza i nije nešto sto očekujem da mi se donese. Volela bih da se zahvalim i svima onima koji nisu uspeli da me pronađu, a koji su mi ostavljali papiriće sa porukama, kao i onima koji su dolazili da se upoznamo čak iz Limenasa i Skale Potamije. Žao mi je i što mnoge koji su pratili blog uopšte nisam uspela da upoznam, jer nije bilo moguće da sve postignem. Posle svega ovoga zaista mogu reći da su ljudi ipak divni i da na svetu ipak ima mnogo dobra i da dobro uvek pobeđuje zlo, ma kako god se nekad činilo da nije tako.

 Ne znam da li ovaj blog prati jedan čovek iz Beca, koji je svratio u sa brdom odštampanih stranica sa mog bloga i pozvao me telefonom. U tom trenutku nisam mogla da se vidim sa njim, ali sam ga zatim tražila i čekala i nismo se našli. Ukoliko čita ovaj blog i dalje, volela bih da mi se javi.

Neplanirano se odužio ovaj post, ali evo za kraj da kažem da ću ove zime pokušati da vam pomognem, ne samo oko izbora i rezervacije smeštaja, već i oko eventualne kupovine nekretnina na Tasosu, s obzirom da sve više mejlova dobijam sa pitanjima koja se odnose na kupovinu kuća ili apartmana na Tasosu. Još prošle godine sam obećala da cu napisati post na tu temu pa nisam, ali pošto vidim da stvari postaju ozbiljnije i da je sve više naših koji bi želeli da imaju nešto svoje na Tasosu obećavam uskoro jedan post na tu temu.

Želim svima prijatno nedeljno popodne...