Kao što sam ranije pominjala, Nova godina se na ostrvu maltene ne proslavlja. Prvi doček Nove godine, po svom dolasku na ostrvu, pao mi je jako teško. Ni trunke praznične atmosfere, nimalo prednovogodišnjeg uzbuđenja, uzalud protraćeni sati u osmišljavanju novogodišnjeg stajlinga, bačen novac za haljinu sa sljokicama :-) Mislim da sam veče provela upoređujući u mislima svoj “provod” sa provodom drugarica iz Srbije. Imala sam 24 godine, valjda… i činjenica da ću zaspati pre ponoći bila je poražavajuća. Ne, tako nešto tada nisam mogla poželeti ni najgorem neprijatelju, a nisam smela ni da zamislim kako ću odgovoriti na čuvena pitanja: “Kako si se provela za Novu godinu?” Uh. A pritom sam shvatila da cu snežnu novogodišnju noć ubuduće moći da vidim samo u slikovnicama.

Kako su godine prolazile, shvatala sam i prihvatala da se Nova godina može i drugačije slaviti, a u krajnjem slučaju Srbija i veliki gradovi u Grčkoj nisu tako daleko kao što mi se tada činilo. Osim toga, shvatila sam i da se u činjenici da dolazi nova godina i ne krije neki poseban razlog za slavlje.  Valjda to ide i s godinama :-)

Što se ostrvskih (i manje-više uopšte grčkih) običaja za Novu godinu i Božić tiče, oni predstavljaju neku kombinaciju običaja naroda rimokatoličke i pravoslavne veroispovesti, pa se tako za Božić peče ćurka punjena kestenjem, pirinčem i suvim grožđem (ptica kao simbol žetve sto je karakteristično za narode sa zapada), a za Novu godinu seče Vasilopita koja je slicna našoj česnici.
Vasilopita je kolač, čije se testo razlikuje od kraja do kraja Grčke, ali zajedničko je to sto se u nju utisne srebrni ili zlatni novčić, a u kriznim vremenima jedan evro :-)

U Grčkoj se proslava Novogodišnje noći poklapa sa praznikom sv. Vasilija, jednog od najznačajnijih svetitelja pravoslavne crkve, sto je Grcko narodu važnije od samog dolaska nove godine. Sveti Vasilije je poznat po tome što je jednom prilikom prikupljeni porez za vlast u vidu nakita i zlatnika rešio da vrati narodu, ali neznajući šta kome pripada ispekao je veliki kolač u koji je stavio sav nakit, a zatim na trgu svakom čoveku podelio po jedno parče kolača. Dogodilo se čudo, pa je svako u svom parčetu pronašao upravo onaj komad nakita koji je priložio. Kao uspomenu na taj događaj i na svetog Vasilija kojeg je krasila dobrota i velikodušnost prema siromašnima, Grci svake godine spremaju kolač pod imenom Vasilopita (Vasilijeva pita ili kolač) koji se seče u ponoć, na dan upokojenja sv. Vasilija (1.januara). Vasilopitu seče najstariji ukućanin, a prvo parče namenjeno je sveto Vasiliju, drugo kući, a onda se naredni delovi kolača raspodeljuju ukućanima. Nakon podele svako u svom parčetu pokušava da pronađe zlatnik.

U Grckoj se Deda Mraz jednostavno zove sveti Vasilije (Agios Vasilios) i ponoć u novogodišnjoj noći dočekuju u krugu porodice.