Ipsarion je najviši vrh na Tasosu (1204m) koji se nalazi na istoimenoj planini.

Ukoliko želite da pešačite do vrha onda je najbolje da izaberete put iz Potamije. Do vrha će vam biti potrebno 3 sata, normalnim hodom. Put je obeležen, stazice su uske i strme pa treba biti obazriv.

Bitno je poći što ranije, jer čim sunce jače zasija pogled sa Ipsariona na more nije tako jasan. Za pešačenje je bolje izabrati put iz Potamije i zato što su pejzaži živopisniji.

Ukoliko ne želite da pešačite, a želite da ipak vidite Ipsarion onda imate mogućnost da krenete iz sela Marijes. Ono je udaljeno nekih 11km od vrha.

Put je pogodniji za džip, ali ostrvljani kažu da postoji samo nekoliko kritičnih delova na putu te uporni mogu izaći i svojim kolima do vrha. U jednoj tački iznad Marijesa put se spaja sa putem iz Teologosa. To znači da do Ipsariona možete doći i iz Teologosa, ali je taj put još lošiji nego put iz Marijesa i dug je 15-ak kilometara. Ukoliko krećete iz Marijesa džipom (ili svojim kolima) možete se pribiližiti vrhu na oko 100m.

Moramo vam skrenuti pažnju na to da i na Tasosu ima zmija, naročito u planinskim predelima te tako treba i o tome voditi računa i biti oprezan.

Na internetu postoji podatak da na putu za Ipsarion možete videti retke ptice.

Ne zaboravite da se po dolasku na vrh upišete u knjigu utisaka i tako ostavite svoj mali trag u vremenu.

Zahvaljujući Ipsarionu i mnogobrojnim brdima Tasos ima veoma dobru klimu. Noći su hladne, a danju pirka vetar koji osvežava dovoljno, a ne smeta.

Zbog pogleda na Skala Potamiju i Golden beach vredi pešačiti, ali ako želite da se more jasno vidi, polazak mora biti jako rano, kako biste do vrha došli pre izlaska sunca.

Interesantan opis puta do Ipsariona dala je gnjavatorix, na jednom od foruma o putovanjima, i on izgleda ovako:

"Ustajanje u 7:15 ujutru, pekara i pokret. Ovaj dan smo sebi zacrtali najviši vrh ostrva – Ipsarion, 1206m. U Potamiju smo stigli u 9h, pronašli putokaz za Mountain Walkway to Ipsarion i avantura je počela.

Zapravo, nismo znali šta da očekujemo, računali smo na neka 3 sata hoda do vrha, po stazi. Medutim 3 sata su se, uz nas (bolje rečeno – moj) tempo pretvorila u 4, ali valjalo bi tu uračunati i činjenicu da ni staze baš nisu bile staze. Nakon klasične staze na kojoj su drveni putokazi (koji otpadnu kad ih popreko pogledate, ali se, verujte na reč, lako vraćaju na stubčiće, gde ponovo stoje jednako kljakavo), možete da se oslonite jedino na crvene markacije na stenama i kamenju.

Ograde zaboravite, od litica vas deli samo paprat...vrlo utešno. Neposredno pred vrh je planinarski dom (jedan Čeh nam je rekao ''300 metres'' i odskakutao dalje, mi taman pomislili kako smo blizu, a onda smo se penjali još sat vremena...možda je mislio 300 metara u visinu...nikad nećemo znati). Sama činjenica da je ovde neko kročio pre vas, uspeva donekle da vas uteši. Usput nailazite na potpuno neočekivane pejzaže koje niste videli u turistickim brošurama Tasosa...bar ne u našim agencijama.

Česi i Nemci masovno dolaze na Tasos ciljano, znajući da tu mogu da se kupaju i planinare. Uz kozje staze kojima smo se mi vukli, oni skakuću. Nakon 4 sata, osušenog nosa i usana od vetra koji neprekidno udara, nakon table za koju ste mislili da na njoj pise 200m, a onda ste shvatili da piše 2000m (kriza tipa – ja ovo ne mogu, ja ne mogu više, a on kaže samo – iza sledeće krivine je), sledi slatko zadovoljstvo – konačno shvatate da ste na ostrvu i da vas okružuje voda, voda i samo voda. U daljini vidite Keramoti, Atos...sve.

I taman kad vas prožme zadovoljstvo što ste postigli nešto veliko, primetite da oko vas sve vrvi od nemackih turista koji su iskoristili pogodnosti civilizacije i na vrh došli džipovima...babe u japankama... japankama! A ja u 2 majice, duksu i plastičnoj jakni...a ona u papučama! Ali ipak, taj osećaj postizanja nečega ne može da se meri. Upisali smo se u knjigu utisaka".

Smeštaj na Tasosu pogledajte klikom OVDE.