Ipsarion je najviši vrh na Tasosu (1204)

Ukoliko želite da pešačite do vrha onda je najbolje da izaberete put iz Potamije. Do vrha će vam biti potrebno 3 sata, normalnim hodom. Put je obeležen, stazice su uske i strme pa treba biti obazriv.

Bitno je poći što ranije, jer čim sunce jače zasija pogled sa Ipsariona na more nije tako jasan. Za pešačenje je bolje izabrati put iz Potamije i zato što su pejzaži živopisniji.

Ukoliko ne želite da pešačite, a želite da ipak vidite Ipsarion onda imate mogućnost da krenete iz sela Marijes. Ono je udaljeno nekih 11km od vrha.

Put je pogodniji za dzip, ali ostrvljani kažu da postoji samo nekoliko kritičnih delova na putu te uporni mogu izaći i svojim kolima do vrha. U jednoj tački iznad Marijesa put se spaja sa putem iz Teologosa. To znači da do Ipsariona možete doći i iz Teologosa, ali je taj put jos lošiji nego put iz Marijesa i dug je 15-ak kilometara. Ukoliko krećete iz Marijesa dzipom (ili svojim kolima) možete se pribiližiti vrhu na 200m.

Moram vam skrenuti pažnju na to da i na Tasosu ima zmija, naročito u planinskim predelima te tako treba i o tome voditi računa.

Na internetu sam pronašla podatak da na putu za Ipsarion možete videti retke ptice.

Ne zaboravite da se po dolasku na vrh upišete u knjigu utisaka i tako ostavite svoj mali trag u vremenu.

Zahvaljujući Ipsarionu i mnogobrojnim brdima Tasos ima veoma dobru klimu. Noći su hladne, a danju pirka vetar koji osvežava dovoljno, a ne smeta.

Zbog ovog pogleda na Potamiju i Golden beach vredi pešačiti, ali ako želite da se more ovako jasno vidi, polazak mora biti jako rano, kako biste do vrha došli pre izlaska sunca.

Interesantan opis puta do Ipsariona dala je gnjavatorix, na forumu o putovanjima na krstarici, i on izgleda ovako:

"Ustajanje u 7:15, pekara i pokret. Ovaj dan smo sebi zacrtali najvisi vrh ostrva – Ipsarion, 1206 m. U Potamiju smo stigli u 9, pronasli putokaz za Mountain Walkway to Ipsarion i avantura je pocela.

Zapravo, nismo znali sta da ocekujemo, racunali smo na neka 3 sata hoda do vrha, po stazi. Medutim 3 sata su se, uz nas (bolje receno – moj) tempo pretvorila u 4, ali valjalo bi tu uracunati i cinjenicu da ni staze bas nisu bile staze. Nakon klasicne staze na kojoj su drveni putokazi (koji otpadnu kad ih popreko pogledate, ali se, verujte na rec, lako vracaju na stupcice, gde ponovo stoje jednako kljakavo), mozete da se oslonite jedino na crvene markacije na stenama i kamenju.

Ograde zaboravite, od litica vas deli samo paprat... vrlo utesno! Neposredno pred vrh (jedan Ceh nam je rekao “300 metres” i odskakutao dalje, mi taman pomislili kako smo blizu, a onda smo se penjali jos sat vremena... mozda je mislio 300 metara u visinu... nikad necemo znati) je planinarski dom. Sama cinjenica da je ovde neko krocio pre vas, uspeva donekle da vas utesi. Usput nailazite na potpuno neocekivane pejzaze koje niste videli u turistickim brosurama Tasosa... bar ne u nasim agencijama.

Cesi i Nemci masovno dolaze na Tasos ciljano, znajuci da tu mogu da se kupaju i planinare... Uz kozje staze kojima smo se mi vukli, oni skakucu... Nakon 4 sata, osusenog nosa od vetra koji neprekidno udara, nakon table za koju ste mislili da na njoj pise 200 m, a onda ste shvatili da pise 2000 m (kriza tipa – ja ovo ne mogu, ja ne mogu vise... a on kaze samo – iza sledeće krivine je...), sledi slatko zadovoljstvo – konacno shvatate da ste na ostrvu i da vas okruzuje voda, voda i samo voda. U daljini vidite Keramoti, Atos... sve.

I taman kad vas prozme zadovoljstvo sto ste postigli nešto veliko, primetite da oko vas sve vrvi od nemackih turista koji su iskoristili pogodnosti civilizacije i na vrh dosli dzipovima... babe u japankama... japankama!!! A ja u 2 majice, duksu i plasticnoj jakni... ona u papucama!!! Ali ipak, taj osecaj postizanja necega... ne moze da se meri... Upisali smo se u knjigu utisaka".