“Autor teksta: Željko Petrović”

Дође и 10.08. беше 03.15, кренусмо пут Тасоса, крајња станица Потос. Пут кроз Србију знам напамет и очас стигосмо на границу код наше бивше браће који зову себе Македонцима. Њихов цариник, да ли због поспаности, да ли због нечег другог, једва нас удостоји погледа.

Пут кроз Македонију исто лак, само цепај право и то је то. Очас се нађосмо на македонско–грчкој граници, ту сипасмо гас и бензин јер на путу за Тасос нема пумпи. Чим смо прешли границу и ушли у Грчку, почео сам да размишљам да стартујем ГПС. Пут за Халкидики сам знао, а отприлике и један део пута за Тасос, али нисам хтео да ризикујем. Пошто поседујем стари тип ГПС навигације који се пали на глас и речима: „Женчеее, буди се и ватај ревију „САТ“ да не омашимо пут“. Женче се разбуди  и отвори часопис са сликама од уласка у Грчку па до Тасоса. Крену буљење час у часопис час у знаке крај пута и било је ОК. Прођосмо све како је писало. Али умало да искључење за Керамоти прескочимо (задремао ГПС). У делићу секунде видео сам ознаку за искључење и стао, морао сам да ГПС ресетујем: „ Жено бре, буди се, одосмо у Турску. ГПС се ресетовао и поново смо били на правом путу. Скрени овде, иди онде и стигосмо у Керамоти. Ајд у кружни ток и правац у ред за утовар у лађу. Кад тамо сви нешто машу, деру се и ваљда пожурују. Одох да купим карте на трафику и она госпођа приупита која су кола у питању, нисам хтео да лажем па рекох истину. Кад видех колико ми наплати, покајах се што јој не рекох неки мањи ауто.

Натоварисмо се у лађу и трк на палубу да се дивимо и сликамо. Гледао сам неке слике мојих пријатеља како хране галебове из руку па пробах и ја. Тек кад ми је пришао један, видех да то није нека безазлена птичица него птичурина која ‘оће прст да ми откине. Море ајд мрш, ти морска кокоши, од мене, ја те хранити нећу.

Настависмо пловидбу даље без храњења пернатих чудовишта али са сликањем истих. Стигосмо у Лименас неки га зову и Тасос јер је главни град острва. Иста прича као и на утовару, сви се деру и машу да се излази, напустих утробу брода са својим мезимцем и погледом тражих остатак породице која је морала да изађе пешака.  Е сад настаје заплет. Неко ми је рекао да, кад одђем до магистрале, изаберем леву опцију. Од увођења демократије у нас сваки пут, када су ми сугерисали да изаберем леву опцију, ја сам га нај…  Где се не послушах сад и уместо лево одем опет у десну опцију. Наравно и лева опција доводи до циља, али уз много успона и падова, кривина, нервирања и проливања зноја и лутања. Лева опција ме је као и до сада прво довела до краја пута па уз консултације са страним саветницима (овог пута локално становништво) нађох прави пут то крањег циља тј. Потоса.

Настависмо пут до крајњег циља уз кривине, узбрдице и низбрдице по највећој врућини, клима хлади, али деци је вруће. Пошто сам још увек физички јачи од њих, одустали су од намере да мени одгризу уши од нервирања па су се дохватили међусобно па су у мени, поред већ постојећег вулкана, пробудили још један, тако да сам у том тренутку имао у себи две ерупције вулкана нервозе. На путу су се низали разни градићи Панагиа, Скала Потамиа, Кинира, Лоутра, Астрис, разне плаже: Златна плажа, Кинира, Рајска плажа, Алики, Псилиамос, али никако да дођемо до Потоса. Кад одједном, хоп, иза кривине табла Потос. О, хвала ти Боже, хвала ти Света Петко, крсна славо моја, и хвала ти маздо моја што си нас довезла. Има да ти купим оно Шелово најбоље гориво.

Пошто сам познати тврдица, нисам хтео да трошим телефон и зовем газде смештаја, па одлучих да их потражимо на основу описа, наравно ту се укључио и мој ГПС (женче). Нађосмо орјентир 1 (црква), после цркве улица десно, цврц, ми настависмо право и стигосмо до излаза из Потоса. Окрећи кола па Јово наново. Стигосмо до раскрснице и видесмо орјентир 2 (забавни парк) и орјентир 3 (пут за Теологос), скрећемо и идемо пут Теологоса. ГПС ради беспрекорно, очи раде као да је ушла у радњу са енормним попустима, уочава орјентир 4 (мост са једним штитником), идемо даље и напокон уочава орјентир 5 (вила Диселдорф) одмах преко пута ње је наш смештај  - НАПОКОН.

Паркирам ауто и куцам на врата, излази чикица и блене у мене, пробам енглески, јок, пробам српски, ма бегај бре, одустајем и идем даље. Улазим у двориште и наилазим на бакицу. Гледа она мене, гледам ја њу и понављам: „ Ј А Н И С, Ј А Н И С“. Она подиже прст и зове ме да пођем за њом. Долазимо до врата и позива: “СТАВРООО!“ Ма какав Ставро, мени ми треба Ј А Н И С, еј бре стара мајко Ј А Н И С. Излази фин господин и на добром енглеском (касније смо дошли до тога да му је супруга из Шкотске) пита у чему је проблем. Ја му опричах да смо стигли из Србије и спомињем пријатељицу преко које смо резервисали смештај, он преводи, бакица клима седом главом и одводи ме до мог бунгалова. Скачем од среће и трчим по остатак породице.

Улазимо у пространи бунгалов и разгледамо. Бре да л ћемо се снаћи овде? До сада смо увек летовали преко разних агенција и они су нас увек убеђивали да су шибице, у којима смо били смештени, у ствари, пространи апартмани идеални за породице, и да ту има и више од 60 м². То што мораш да стојиш на кревету док спремаш кафу или ручак је уствари отворена учионица где се подмладак учи како се летује преко агенције. И сада после толико спавања као сардине, морамо да спавамо свако у свом кревету (не помоћном) и да моје женче (мој ГПС) и ја имамо пространи брачни кревет и да свако има своју собу – СТРАШНО. Где оде трули запад? Па бре ми смо дошли на одмор да се зближимо, а не да спавамо комотно (зар то немамо кући?). Е где су нам наше агенције да нас набију у неку бувару и наплате подебело. Кад боље размислим, они нама наплаћују и спајање породице и зближавање родитеља са децом. Како бих ја иначе знао да моја деца имају тако јак шут ногом?  Да ли сам могао икад да спавам са једним дететом преко себе и нечијом ногом у устима? НИКАД. То су мени омогућиле наше агенције, нећу да их помињем да и ви не бисте то задовољство пружили себи.

Него да се вратим бунгалову. Улазимо женче и ја и ја бирам собу која се закључава, не због тих ствари које вам падају на памет него због моје личне сигурности да мој подмладак не реши да ми наплати све муке доласка и лутања по врућини кад утонем у тврди сан. Повадисмо ствари, обукосмо купаћи и трчи да нађемо плажу. Уз мало табанања нађосмо градску плажу, није лоше, додуше није као на Халкидикују, али видећемо. Мало се прокупасмо (чисто да сперемо сав онај зној с пута) па беж назад на туширање, па правац чаршија да видимо шта има и колико то изискује новчаних средстава. Чаршија мала, тесна, много људи, гужва. То је то, ајд на спавање и заслужени одмор, сутра треба подранити на плажу.

Јутро прво. Наравно тата први рани, скувам кафу за себе (ГПС не тpoши кафу), пијем и гледам околину. Сркнух из два пута кафу и одох до пекаре да купим празне кифле за доручак, док подмладак не види шта ће јести. Женче устаје,  спрема сендвиче. Будимо клинце, спремамо их за плажу, мазање прво, онда они спремају  реквизите за плажу: кофице, лопатице, асуре, душеке. Сума сумарум потребна су 2 мaгарета за све, а те помеуте племените животиње су мама и тата. Товар делимо међусобно и правац плажа. По пристизању на исту бацам товар са себе и почиње припрема бивка. Прво укопавање сунцобрана (бар пола да упадне да га не одува ветар), простирање асура. Душеке нисам морао да дувам јер се Грк  на безниској пумпи сажалио на мене и напумпао ми копресором (још ми је требало да и њих дувам, толко би ми било). Већ сам поменуо да сам стипса па што да и ту не уштедим. Мој сунцобран, моје асуре не мора да трошим на то, деца ће за коришћење истих морати по повратку у Србију опрати кола. Хе-хе добар план,  нећу морати да плаћам прање у перионици а и њима могу да приговорим на квалитет прања и да их вратим да поправе пропусте.

Све повадисмо, наместисмо и дај да поједемо доручак док се плажа не напуни. Како повадисмо сендвиче, тако долетеше осе. Шта је бре ово, бегај бре немамо ни за нас, а камоли за вас. Поједосмо све под зорт јер се није знало ко кога ту једе, да л’ ми сендвиче ил’ осе нас. Како завршисмо обед тако трк у воду, она лепа, чиста, прозирна чак се и рибице виде. Улазим у воду и радујем се лепим малим рибицама што пливају око мојих ногу. И одједном АААААААА те мале љупке рибице почеше да гризу, јао куку и леле где дођох, а зинем да поједем нешто ето их осе, а уђох да се расхладим ето их звери обучене у рухо лепих и симпатичних рибица. Лепо почесмо, прво галеб на трајекту хтеде прст да ми поједе, па осе и мене и мој доручак, па рибице кренуше од ногу, страшно, сва срећа да сам се са бакицом договорио око цене смештаја па неће она да ми скида кожу са леђа за плаћање. Е ал остаје ми још породица, она ће да начне малко ту кожу са леђа, а онда ћу ја да кукам како немам пара, а и да имам одакле ми, па ће ваљда да олабе са трошењем (па криза је). Али јок, ту попустити нећемо, решили смо да уживамо и тачка.

Привикосмо се на те немани од оса колико смо могли мада су моје женче ујеле чак 2 пута и оба пута ме је пратила погледом где идем јер је сумњала да сам платио неком Грку да пусти дресиране осе и уједу баш њу, знала је да носим њену слику у новчанику па је због тога и сумњала. Кад се уверила да ти напади на њу нису моје дело, било јој је лакше. Рибицама смо доакали мењајући плаже, али осама јок (дал’ имају тако добро развијен курирски систем или шта год већ) како решим да поједем нешто, ето осе, имам утисак да су ме увек чекале негде сакривене и смејале се иза угла.

Дани су личили један на други све док се подмадак није накрвио један на другог и то на сред плаже. Размишљао сам како то да решим, да ли на стари добри начин, или да поштујем државу у којој се налазим и која је чланица ЕУ, а у ЕУ не знају стари начин (батина је из раја изашла) већ само за нови - разговором. Окренух се око себе и видех како један Грк разговара са својим подмадком и на крају примењује стари начин „батина је из раја изашла“. Ијао што волим ову Грчку увек су знали да традицију ускладе са новинама. Значи прво нешто шатро разговараш са њима па онда тепање. Како нисам знао шта да кажем деци, а да је у складу са ЕУ, ја их родитељски загрлих и свечано на увце им обећах да чим се вратимо са плаже има да испадне једно големо тепање. Размишљао сам чак и да прекинем одмор (колико су ме узбацили из такта), али ипак сам сачекао повратак у бунгалов. Улазак у бунгалов је био малко болнији за стражњице подмладка, али што се мора није тешко. Испоштовао сам правила ЕУ и причао са својом децом али сам испоштовао и традицију, мало васпитног по туру дало је резултата. Одједном деца су укапирала да се са братом или сестром можеш лепо играти, а да и напоменуо сам да ће морати да тако издрже не 10 већ 15 дана. Како смо били једини Срби у целом комплексу (2 бунгалова и велика кућа са апартманима) нису имали с ким да се играју па су морали међусобно. И тако по старом српском обичају „батина је из раја изашла“ са по 2 одмерено васпитна по туру вратих мир и слогу у породичне оквире.

Даље је све ишло као по лоју, брат и млађа сека се играју и воле, а мама и тата поносни, одмор продужен на 15 дана. Е да, једно поподне дође Јанис (син газдарице, млађи човек, 40-45 година) и позва нас на вечеру. Попали он скару, а ја изнесох хладну дуњевачу тако охлађену да је милина пити. Проба Грк теде душу да испусти па кука: „Јако, млого јако“, и то на српском. О, па ти на крају ове фјаке има да пропричаш и старонишки, мислим се ја у себи. Ајд не кукај, није ово јако, шта да сам ти дао препек ил нешто јаче , па дуња је дар Божји, милина да  се пије. Једва попи чашицу. Да му докажем да пије чисту и кавлитетну ракију бацих мало по роштиљу и изазвах мали пламен, а брат Грк поче само да дува и кука како је то много јако. Вечера је била по прописима православља обилна, масна и наравно трајала је до касно у ноћ. Дани су се низали и долазио је крај нашег одмора.

Задњег дана, по повратку са преподневог купања, одлучисмо да поподне идемо на градску плажу како бих ја док се деца одмарају, мало опрао кола и скинуо сву ону прашину са плажа које смо обилазили. Сачекао сам тренутак да бакица мало дремне и на кварњака дохватио њихово црево за воду и прао кола на брзину само да се бакица не појави. Као за баксуза таман завршавам, ето ти бакице. Е сад си угасио, није ти наплатила високу цену смештаја, сад ће ти одере кожу за утрошак воде и прање кола пијаћом водом. Стојим ја онако укопан и чекам шта ће бакица да каже (а и могла је да прича шта год је хтела ја не разумем грчки). Она прилази, прича нешто, гледа кола и ладно ми указује на пропусте и као у војсци оће да ми да остав на прање кола. Ало бре старамајко, па ја то да не арчим воду и да не правим међународни инцидет због воде, а ти ће остав да ми дајеш, насмешим се ја и кажем да је то ОК, ионако ће деца да перу кад се вратимо кући (мора да се плати лежарина на асуре и коришћење сунцобрана).

Кола спремих, увече попаковасмо кофере и раном зором одох до локалне капелице и упалих свеће код св. Николе да нас сачува у повратку, после одох по лепиње за ланч-пакете и пробудих фамилију, путовати се мора. Како смо се раније договорили да у повратку свратимо у Солун до Медитерано Косма и тамо видимо те њихове велике попусте поранисмо пут Лименаса на трајект. Изљубисмо се за газдама, разменисмо адресе и пут под ноге. Стигосмо у Лименас и наравно ја одох да купим карте, али са намером да лажем ко велим да уштедим и ту неки евро. Пита мене госпођа који је ауто и ја таман  оворих уста и почех мазда и да зинем 3, а она се надлакти па муну главу кроз шалтер и виде да је поменута мазда за 3 броја већа него она коју сам ја тео да пријавим, и опет платих пуну цену, пих.

Натоварисмо се на лађу и сад лагано на палубу, породица иде пешке на лађу док ја упаркиравам (такви су прописи). Пењем се на палубу, а оно љуља ми нешто ма катастрофа. Знам да сам са Јанисом синоћ попио пола пива и са бакицом још пола и то је то, дуња није била потезана. Нађох остатак фамилије и онако стидљиво приупитах женче: „Јел се само мени љуља под ноге и јел само мени мука, или је и вама? Ако је само мени, онда је нека зејебанција са оно пиво. Дал’ да се прошетам до ВЦ-а  да отпевам једно риголето, ил да чекам да лађа исплови па да бљујем преко ограду“. Женче ме утеши рекавши да се комплет љуља и да погледам кроз прозор, а оно тамо љуља ли љуља. Е онда окупих помладак који је већ почео да мења боју у лицу јер им је мука и саопштих им да је такав осећај кад целе ноћи пијеш, а после ти се све љуља и мука ти је, у ствари теби није мука од алкохола већ од кафе сиктеруше које на крају попијеш (из личног искуства). Сваки пут кад сам цело вече дегустирао алкохол са неким добрим друштвом уз неки народни оркестар и завршавао кафом, увек ми буде мука после. Клинац спреми неки хлеб да храни оне немани, саветовах га да то не ради да не би остао без прста, него да их гађа па кој се како снађе.

Тасосу нисмо рекли ни збогом ни довиђења, већ само адио ко зна кад и ко зна где. Некако се довукосмо до оне друге обале тј. Керамотија, па правац Солун, пут за аеродром Македонија и одма је ту Космо. Нађосмо поменути тржни центар, али паркиг препун. Вртимо се у круг као суманути и нађосмо некако. Паркирасмо колца и препуни воље за трошењем и куповином квалитетнијих ствари за мале паре, женче одмарало ноге сво време летовања и спремало их за ту шетњу од радње до радње. Ето нас, ето Косма, стипса се отворила и свечано рекла: „Жено, децо, све што вам се свиђа, а јефтино је купујте, сад је прилика“. 

Уђосмо у хол. Трчи у прву радњу, на излогу пише САЛЕ. Е тај је неки наш. Тамо једна цена прешврљана, стављена друга а она ОЈХА. А бре, овде подигли цене, рекоше све упола, а овде кошуље све испод 40 е нема. Шетај, шетај и на крај ништа. Деца испазарише неке играчке (нису ситне паре, у Србији им не би дао те паре сигурно, него ајд) ја испазарих неке бермуде и кошуљу (цена повољнија него у Србији + маркиране) а моје женче ништа, беше ми криво.

Ручасмо и ајд за Србију, није нам се ишло назад јер смо знали да нас тамо чекају проблеми и проблеми. На одмору смо били сами и окренути једни према другима, допуњавали смо се и били некако усклађени и били срећни, а у Србији нас чекају неке ствари од раније које су нам загорчавале живот и пре одласка. Опет ћу ја вероватно бити крив за много тога јер сам такав какав јесам. Но добро, имамо негде око 400 слика, па ћемо их гледати и сећати се лепих дана, наравно и надати се да ћемо можда и следеће године овако.