Naslov, iako oslikava ekološku temu, je sociološki skovan, po uzoru na brojne knjige i članke koje sam kao student morao da degustiram. Takođe, poput tih knjiga, i ovde ćemo prvo pojasniti sam naslov.

Mirko – globalno – pojedinac i kakve to veze ima sa tobom koji ovo čitaš? Mikrozagađivanje je zagađivanje koje nije industrijsko, niti globalno, veliko u bilo kom pogledu, i baš zato je prolazilo ispod radara, sve dok ljudi nisu shvatili da je na plaži lakše naći pikavac nego školjkicu. Svi mi smo i oni koji uzrokuju mikrozagađenje, ali i oni koji ga trpe. Naš ekološki otisak je odnos između našeg doprinosa prirodi i našeg uzimanja/uništavanja/korišćenja iste, bilo da je taj doprinost direktan – kao recimo sadnja drveta, ili prosipanja kućne hemije u toalet, ili indirektan, potrošnja goriva tokom života, upotreba plastike i slično. Što se tiče posledica, veruje se da su skoro sva bića na planeti zagađena mikroplastikom i da ista polako menja DNK strukturu. Time smo obuhvatili i onaj deo ’globalno’ u smislu problema mikrozagađenja. A sada dolazimo do nas, to jest tebe, to jest pojedinca.

Prognoze govore da će u svetskim vodama do 2050. godine biti više plastike nego živih bića.

Kod ogromnog broja preminulih velikih riba i sisara, od tuna do kitova, u stomacima su pronađene desetine kilograma smeća, a u poslednje vreme se to i navodi kao razlog smrti.

Sve više morskih kornjača se guši kada pojedu plastičnu kesu jer kesa u vodi nalikuje meduzama, koje su primarna hrana ovih bića.

Zahvaljujući masovnom zagađenju, povećanju temperature vode, ali i korišćenju krema za sunčanje, koje, tokom sezone, se u tonama unose u vodu, a sadrže štetne i toksične materije, korali i priobalna bića masovno izumiru, čak toliko da su neke države donele zakone protiv industrijskih krema za sunčanje.

Opušci, pikavci, se navode kao glavni zagađivač plaža i priobalnih delova, a često su i prvi obroci kornjača, pingvina, priobalnih ptica (54 procenata)...

54 procenata mladih kornjača je konzumiralo plastiku, a kod 40 posto uginulih mladih kornjača, uzrok je plastika...

Sunčamo se na smeću, plivamo u smeću, živimo u smeću, ali za ovo ne možemo da okrivimo neke bezlične multinacionalne kompanije, naftne gigante i slično.

Istinita je ona izreka, koliko ljudi, toliko ćudi. Neko će se ponašati kao svetski putnik i gledati da iza sebe ne ostavi ni loše sećanje, ali ni trag đubreta. Drugi će se ponašati bahato, onako kako se ne ponašaju u svom gradu, pa će iz kola izbacivati flaše, na plaži ostavljati smeće, jer ima ko je plaćen da to pokupi. A neko se tako bahati i u svom gradu.

Ovo su okvirna vremena raspada tipičnog smeća koji se ostavlja na plaži (a preko plime i oseke, kao i talasa i vetra, završi u moru):

-Tetrapak – oko 5 godina

-Pikavci – 10-12 godina

-Baterije (tokom raspadanja dodatno zagađuju) – 100 godina

-Limenke (piksle, aluminijumske) – 200 godina

-Plastične flaše – 70-500 godina

-Plastične kese – 500-1000 godina

-Pelene (bebi/odrasle) – 500 godina

-Uložci (higijenski) – 500-800 godina

-Najlon za pecanje – 600 godina

-Staklo – oko 1.000.000. godina

-Alu folija (kuhinjska) – nije biorazgradiva

-Stiropor – nije biorazgradiv

Sve što koristimo jednokratno je zapravo dugovečnije od nas samih. I sve je moguće koristiti više puta i kasnije reciklirati, ali ekstremno niska cena proizvodnje i otuđenje čoveka od svog produkta, doveli su do toga da je lakše i jeftinije nešto baciti, nego iznova koristiti. Čak se i bela tehnika, kompjuteri i slični proizvodi koji se prirodno ne razgrađuju hiljadama godina, prave se da traju dve tri godine i da se posle toga bace. Industrije koje forsiraju ovakav način ophođenja i ponašanja, su iste one industrije koje za taj otpad nemaju rešenje, pa stoga negiraju posledice zagađenja.

Naravno da ne može, niti želi svako da svoj odmor, svoje letovanje podredi ekologiji. Niti iko ima prava da tako nešto zahteva, niti, ako ćemo iskreno, je to u ljudskoj prirodi. Čovek je čovek, najuspešnija vrsta na planeti, jer mu je pogonsko gorivo ’ego’ a ne ’eco’. I tu dolazimo do druge strane medalje ove priče – a to je da, kada se i okrenemo ’eco’, ostaje taj ’ego’, pa zaboravimo da pričom i rešavanjem mikrozagađenja, samozadovoljni zbog našeg doprinosa i broja lajkova na socijalnoj mreži, mi nismo ni zagrebali problematiku globalnog zagađivanja, industrijskog otpada, fosilnih goriva i slično. Tim zagađivačima čak i pogoduje da se više priča o kesama i kornjačama koje se guše zbog slamčica, nego da se iznova i iznova priča o apokaliptičnim destrukcijama jedne Fukušime ili Deepwater Horizon izlivanja nafte. Ovo napominjem jer su ljudi skloni jednostavnim i brzim rešenjima. Današnje vreme i donosi taj instan fiks endorfina, kada podelimo sliku na instagramu kako smo pokupili flašu sa ulice ili dali hranu uličnoj mački. To ovde ne postoji. Možda tvoja kesa nije podigla temperaturu okeana, ali jeste ubila ribu. I to je to, surova istina je da, zahvaljujući našim precima – da, našim dedovima, očevima, ali i našoj generaciji – mi živimo na pozajmljenom vremenu i svaki naš udisaj je udisaj ukraden od buduće generacije. Deca će se rađati sa sve većim koncentracijama olova preko ribe, radijacije preko zemljišta i hemijski načetih dnk lanaca preko modifikovane ishrane. I o da, sa tragovima mikroplastike u ćelijama. Ono što sada gledamo preko onih užasnih vesti o kitovima sa stotinama kilograma smeća u stomaku, o pingvinima koji pikavcima hrane mladunce, o kornjačama deformisanog oklopa zbog srastanja sa aluminijuskim držačima za piće, o tunama mesa otrovanog olovom, o morskom konjiću koji kroz atlantik jedri na štapiću za uho... Sve to je samo slika onoga što se tiho dešava oko nas i u nama.

Podizanje svesti pojedinaca je jedan od odgovora. Veći broj ljudi koji ne zagađuju je u obrnutoj proporciji sa količinom smeća. Deluj lokalno, razmišljaj globalno - nije samo prazna izreka, jer će se, među nama, naći neko, nekad, ko će biti na poziciji vlasti i moći i tada ovu preneti na viši nivo. To se upravo dešava u Indiji, najvećem zagađivaču na svetu. Dolazi neka nova generacija koja u onim rekama smeća ne vidi svoju budućnost. Akcije čišćenja plaža su krenula upravo iz Indije. Ta prva očišćena plaža je delovala sitno, ali je izazvala globalno interesovanje.

Znam da moji dragi ronioci često posle zarona čiste priobalne delove kao i same plaže. Tim putem idemo i mi, puste plaže volimo i cele da očistimo, to nam je kao odmor posle, a kada i to završimo, zaslužili smo jedno hladno. One javnije plaže, gledamo da neki krug od desetak-dvadeset metara očistimo, tek toliko da ne smetamo drugim posetiocima. Ali, ujedno mi je i najdraže i najodvratnije čišćenje tokom ronjenja. Užasno mi je kad vidim svo to smeće kako pluta ili leži na dnu, ali se sjajno osećam kada to prikupljeno smeće konačno bacim u kontejner. I to je moja stvar. Vaše može biti nešto drugo. Ili, jednostavno, samo nemojte zagađivati. Toliko je lako. Ponoviću, ali na moj način, pošto ovo nije tema za biti fin – jednostavno, ne budi egocentrični malograđanin. Nećeš da sklanjaš za drugima, to je sasvim u redu, ali nemoj dozvoliti da neko sklanja za tobom. Time što si počistio za sobom, možda ne doprinosiš puno globalnom rešenju, ali definitivno nisi jedan od uzroka ovog sveopšteg ekocida.

Nemam naviku da snimam smeće u vodi ili čišćenje istog, ali ovo je prošlogodišnji snimak sa Piliona posle obilnih padavina. Sitne beli oblici su raspale i trulave kese koje su potpuno zagadile taj priobalni deo.

I jedan savet za posetioce Grčke. Česte su jake kiše i obilni slivovi sa brdovitog terena u more, koje sa sobom nosi i smeće sa ulica i iz manjih kanti. Biorazgradivo smeće možete bacati u te male kante koje se nalaze na plažama, ali ’teže’ smeće (plastika, konzerve, kese...) bacite u kontejnere, koji su stabilniji i vetar teško može da ih prevrne kao obične kante. Najsjajnije bi bilo u reciklažne kontejnere, ukoliko imate naviku da reciklirate (ili istu želite da stvorite)

*izvore za sve podatke i predviđanja se nalaze u naučnim publikacijama ali i na brojnim ekološkim sajtovima, poput national geographic, green peace, azo cleantech, UNenvironment.org i slično

*slike (i video) smeća su moje slike, posle zarona i čišćenja dna, ostale slike su preuzete sa sajta national geographic, dok je slika ptica koja hrani ptića cigarom sa sajta independent.co.uk

*ovaj tekst je veoma uprošten i zahteva daleko veći prostor i ozbiljniji pristup i toga sam svestan. Ipak, cilj je da se sa tematikom upoznaju i ljudi koji se ne bave (ni profesionalno ni amaterski) ekologijom, te stoga i populistički pristup temi

Autori teksta:

Marko Trivunčević - po profesiji sociolog, po opredeljenju ekolog. U slobodno, a i ono zauzeto vreme, bavi se pisanjem, video montažom, putovanjima (koliko budžet dozvoli), a pomalo i radi. Kao ekološki sociolog, veruje da je uzrok svih društveno-ekoloških problema sebičnost, bila ona individualna ili u obliku korporacija. Iako pesimista, vidi tračak nade u obrazovanju i informisanju.

Marija Trivunčević - po profesiji i po opredeljenju master-ekolog. Direktor je u Ribolovačkom Savezu Vojvodine i zajedno sa svojim ribočuvarima pokušava da utiče pozitivno i doprinese očuvanju naših reka i ribljeg fonda. Sa ronjenjem ju je upoznao suprug i to je jedna od onih stvari (aktivnosti) koje život znače. Kod nje, sve životinje su obožavane, samo su mačke malo obožavanije.