Autor teksta: Bratislav Najdanović

“Змајева пећина у Панагији (Drakotrypa –Δρακότρυπα)  

Пре сваког пута ми волимо да се добро припремимо и лепо проучимо што већи број информација. Копали ми по интернету са префиксом “Thassos” и набасали на ово. Хм, врло интересантно, ово нигде нисмо видели, а сви страни сајтови ово обележавају под “MUST SEE”.

Панагија је традиционално село са богатом историјом, са много непознатих чињеница. Ово је једно од најбогатијих и најважнијих села на острву. Изграђено је пре око 300 година. Током византијског периода место се звало “Anastasion”. Не зна се када је добило данашњи назив. Убрзо након револуције 1821, постаје главни град острва. Географски положај села, уски кланац између планина, је оно што га чини невидљивим са отвореног мора. Куће су са покривеним терасама (sahnisia), брдски кровови који у унутрашњости имају дрвене зидове. Црква у селу је велика и изграђена од древног камења. Oба имена села и постојање 11 цркава указују на јако верско опредељење становника. Можемо видети цркву Светог Атанасија - изграђену 1818, цркву Светог Константина и Јелене, Светог Хараламбоса - изграђену 1820, светог Јована Богослова - изграђену 1825, Светог Пантелејмона, Светог Ђорђа - изграђену 1835. и цркву Успења пресвете Богородице (Панагиа). Историја овог храма је директно повезана са историјом села, али са неким празнинама, углавном после пада Цариграда па до краја 17. века. Нажалост, тачан датум подизања цркве је непознат, али судећи по чињеници да је село добило име по цркви, то би требало да буде пре 1821. (година Грчке револуције). Цркву је, према предању, осветио митрополит Антхимос. У 18. веку, становници древног града Тасоса су били приморани, због пиратских напада, да побегну у централни део острва и настане се у Панагији до 1770. када су се појавиле Руске флоте. Тако се број становника у селу  значајно повећао, а самим тим и потреба за већом црквом. Радови су отпочели 1831. под надзором занатлија из Касторије који су били познаваоци црквене архитектуре. Грађевински радови су почели уз финансијску помоћ “Sotirios Avgoustisа Avgerinosа” и “Konstantinosа”, чији је надгробни споменик поред цркве, али пошто није било довољно средстава за завршетак величанственог храма они су затражили помоћ Свете Горе. Манастир који је помогао је био Ватопед, један од најбогатијих. Црква је саграђена без крова. Године 1881. је завршен нови дрвени иконостас од стране занатлија из Волоса. Захваљујући радницима из Касторије, цркви су дате многе одлике византијске цркве у Касторији. Купола је повишена и осмоугаона. Ниша олтара је осмоугаони полукруг. Њена дужина достиже 27,5 метара, ширина 18,6m, док је висина 18 метара.   Зидови су изграђени од мермера са каменолома у Панагији. Вредна пажње је и чињеница да су зидови од мермера из рушевина античких храмова са Тасоса. Архитектонски стил храма је базилика са кубетом са три пролаза и ентеријер са полу-цилиндричним сводовима.

Село има доста извора воде и велике платане у центру. Поглед на море је предиван.

***

Пећина Дракотрипа, налази се источно од Панагије - на планинском ободу. Мали тест ископавања спроведен 1972. ван пећине, потврђује коришћење пећине у рано бронзано доба, али и у византијском периоду. Ту налазимо грнчарију из ахајског периода, односно, посуђе из времена Микене, Коринта и из хеленског, римског и византијског времена.

То је пећина са сталактитима и сталагмитима, али није довољно истражена у свој својој ширини и дубини. Добила је име по сталактитима који формирају изглед змаја.

У Дракотрипа пећини у Панагији живи велики слепи миш – кокошињац. Нисам сигуран да ли су Дракотрипа и Дракоспилиа једна те иста пећина, али је јасно да су Панагија пећине од великог значаја за очување природе на острву (Дракотрипа је позната по томе да има ендемске врста бескичмењака – пужића) и оне треба да имају заштиту од стране локалних власти.

И ту наша авантура креће: Налазимо се у центру Панагије (с десне стране: ресторан “Платани”, испред нас десно таверна “Елена”, лево башта истоименог ресторана, а иза школско двориште). Након обиласка и сликања свратили смо до уљаре да купимо хладно цеђено маслиново уље.
Љубазно млађано Бугарче нас услужи, али нема појма о пећини и каже сачекајте газду. Тако и би, дође газда и нацрта неку врсту мапе. Каже: “Можда је мало касно да сада идете тамо. Није осветљено и нема баш проходан пут”. Али, Србин ли је то… Кренемо ка центру, набасамо на Елену, власницу ресторана и додатно питамо. Она каже, да се сећа да је ишла тамо са 7 година, а унутра паукови и слепи мишеви, али и да странци питају за пећину већ 20 година. Узе на чување ону кантетину уља и рече да нас чека по повратку. Крећемо низбрдо. Иза школског дворишта мало десно, па низбрдо. Са леве стране наилазимо на извор (напијемо се планинске ледене воде), са десне стране сликамо предиван поглед на залив Golden beach и дођемо до лепе куће наранџасто-беле фасаде са лепим ћуповима и негованим цвећем. Припазите на куце са десне стране пута (везане су, али једна може да се попне до пута), држите се леве стране. Идемо даље низбрдо, пратећи пут, заврћемо на десно и у дну улице долазимо до куће (одакле пут скреће на лево) где на бандери видимо једину ознаку за правац ка пећини. Скрећемо десно уз саму ограду куће и пратимо као “рашчишћену” стазу. Мало лево - мало десно, “Скво-хоболовац” све ми наброја по “нишки”, а око нас ЗЗЗЗЗЗЗЗЗЗЗ и пуно згажених смокава и коприва и трња. Након десетак минута дођосмо до краја путељка и када мислиш да нема више где, скрени поглед на десно. Мало узбрдо - 10–так метара, и поглед на лево. И ту је улаз у пећину. Али, авај, сто му громова и бубњева му Дарквуда…нисмо понели батеријску лампу. Онда “Скво-хоболовац” рече оном “што крпи мокасине” да уђе и блица напамет фото-апаратом. Уђем у мркли мрак 2-3 корака, пробијем се кроз метар паучине и кренем да кликћем.

Препоручујемо свима да ипак не забораве батеријску лампу, и да не иду као ми у јапанкама и шортцићима. Време до тамо је само 15-ак минута. Надамо се да (ако имате бар мало авантуристичког духа) наставите ову причу. Ми ћемо се свакако вратити (са лампом!).

По повратку назад Елена нас чека са правом Панагијском хладном водом и љубазношћу која се само доживљава у Грчкој. Наравно нисмо знали шта нам је лепше спремила…(јагњетина или кокоретци), све јако лепо, обилно, укусно и врло приступачно. Свака препорука! Ово је само део приче… наставак следи! Неко друго лето идемо у неки други подземни свет на Тасосу (а има га). До тада погледајте наш видео…”

Smeštaj na Tasosu pogledajte klikom OVDE.