Jedne kasne večeri, negde u planinama iznad Nidrija, u mrklom mraku, nekoliko zaposlenih u Nikani pronašli su štene. Bilo je očito da je izgubljeno i prepušteno sebi, daleko od prvih kuća, pa nisu mogli da ga ostave i da samo prođu. Ubacili su ga u auto i povezli u Nikianu gde su bili smešteni. Ostavili su ga u dvorištu vile, gde ih je on sutradan ujutro čekao mašući repom.

Vlasnik vile ga je, nažalost, nekoliko puta terao metlom iz dvorišta, ali se on uporno vraćao. Na kraju je uspeo da ga otera u susedno dvorište. Milena Ćelić je bila uporna da mu pronađe dom pre nego što se vrati u Srbiju i da ga ne ostavi samog. Pozivala je sva udruženja na Lefkadi i na kopnu, pitala vlasnike vila da ga udome, pa čak i prolaznike na ulici, ali ništa. Jednog dana kada mu je uobičajeno ponela hranu u susedno dvorište, videla je da je štene na povocu i da je vezano za drvo u dvorištu. Nije joj bilo jasno o čemu se radi, ali su popodne sreli starijeg gospodina, Italijana - turistu, kako ga vodi na povocu po gradu. Pitali su ga o čemu se radi i da li je pas njegov, a on je rekao da je gost susedne vile, da ga je zavoleo, da mu je upravo izvadio pasos i da ga vodi sa sobom u Rim. Mileninoj sreći nije bilo kraja, a ni našoj koji smo pratili priču i zajedno tugovali i navijali da se i za njega nađe makar jedno malo parče dvorišta.

Evo kako je jedan od naših radnika koji je učestvovao opisao ovaj događaj:

“Da, otišao je u Večiti grad. To je životinjska verzija Milionera iz blata. Do juče je njuškao po zabiti oko Nidrija, a danas je već u šetnji oko Koloseuma.”

Neke priče imaju srećan kraj!