Ajmo kući!

Stojim nekog, svakog leta na makedonsko-grčkoj granici i čekam dug red da im predam naše pasoše. Zapravo, ja putujem sa putovnicom, pasošem zemlje koja više nije moja, a u koji je smešten pamtivek našeg postojanja na nekoj drugoj granici, na večnoj straži da se razmaženoj Evropi ne dese varvari, tamo gde je paljenje do temelja toliko uobičajeno i često da se vreme u pričama koje su se prenosile s kolena na koleno merilo sa "onda kad je sve bilo popaljeno". Jednom, dvaput, stoput.

Na vetrometini vera, sa prezimenima za popise i onima za pamćenje, sa govorom koji smo doneli iz Stare Hercegovine, Crne Gore, Srbije, ni sami više ne znamo odakle, u stranu svakom svetu i vavijek na putu, ko aveti i nepoželjni gosti u sopstvenom domu, prošli smo kroz vekove samo sa jednom mišlju - ajmo kući!

Ispred mene je tabla na kojoj piše Evzoni. Granični prelaz Bogorodica. Svaki put suze mi zagrebu grlo kad je vidim. Prvih sam godina tu svaki put tiho plakala, od sreće. Mom srcu je tamo, u Grčkoj, dom. I tako, opijena, hrlim svakog leta u tu tačku u kojoj ću predati cariniku dokument iz svog Aorista i ući tamo gde su moji. Kalimera, mila moja!

Da, u Grčkoj su moji. Moj rod, najbliži. U Grčkoj moji ne love ribu tamo gde su zaspale srpske kosti, u moru oko Guvije, na Krfu. Moji su i na ostrvu Vido, recituju uglas, mrtvi, Plavu grobnicu. Stojte, galije carske! Moji su i u Srpskoj kući u gradu Kerkira, na tom istom Krfu, gde svuda, kao iz sna, svira Tamo daleko gde cveta limun žut. Tu nam cveta. Moji su na Zejtinliku, u Solunu, gde mrtvu vojsku čuva starina čika Đorđe, u srpskoj uniformi, i recituje iste stihove pola veka. I plače. Rodila ga je mati Grkinja, tu u kući kraj Srpskog vojničkog groblja, a u njemu vri krv predaka i ponos.

Moji su i oni kamioni puni hrane, odeće i mirisnih narandži koji su sa Halkidikija, iz Atine, Olimpske regije, iz cele Grčke stizali do nas izbeglica. Moje su sve sveće zapaljene na Svetoj Gori. Moji su oni koji su odškolovali srpsku decu prispelu iz rata u Larisi, Volosu, Patri. Moji su i grčki lekari sa diplomama naših fakulteta. I srpske snajke. Moji su oni grčki očevi što viču u svojoj maloj radnji na sinove pred nama jer smo svoji. Isti. Moji. Moja je i ona stara ja-ja, baka, u crnini, sa crnom maramom koja tako liči na moju Savu i koja isto ko ona rupcem otare oči.

Moje je to more. Nebo. Krst na zastavi. Način na koji opsuju - malaka! Moje je kalispera i hiljadu reči koje neću znati, ali ću ih svaki put razumeti ko maternji.Srcem, plavim. Moji su mirisi, oleanderi, galebovi, školjke. Prostrta plahta na sred uske uličice. I mačka koja se sunča na zidu kraj mora.

Mojih je onih pola miliona Grka na solunskom trgu Sintagma 1999.godine koji pevaju za nas, a protiv bombardovanja Srbije. Moj je kapetan Ricudis koji je vratio svoj ratni brod u luku i odbio da ratuje protiv svoje srpske braće.

Ti preglasni, ludi Grci koji plaču dok pevaju, razbijaju tanjire i viču opa!, taj narod opijen morem i uzom, raščupan, večno u dugovima, raseljen po svetu, uvek u krvi sa Osmanlijama, narod filozofa, pesnika, kolevka civilizacije - ma sve su to moji. Moji!

Tu, na Evzoniju, sa mnom u redu stoje moj đed, babe, livade, mačka Indira, naši zarasli grobovi, ugasla ognjišta, jedno tele dugih trepavica, čitanka Naš put, magla nad Unom, jedna trešnja i tri kruške crnice, kestenje, petao koji iz sveg glasa kukuriče, gra' s kupusom, miris sena nakon kiše, stoje čvarci i očišćen drob za kobas'ce, sneg do kolena, kominjanje ku'ruza, stoji prađed i sa broda Blue flower maše ispred njujorške luke, Sedma banijska udarna divizija i Sutjeska, veženi peškiri, crne roklje i rupci, čijanje perja i prelo, zborovi i cure u kolu, stoje mrtvi i živi skupa, vade lične karte sa grbom SFRJ, izbegličke legitimacije, kanadske vize, gura se i komeša moja čerga, pretovarena vekovima i stradanjima, obaziru se, da ne udari otkud, čerga moja sva izgubljena, umorna, žedna, večno u nekim kolonama, a đed Pero viče sa začelja - đesmo ovo, kuš to sa nama?

Ajmo kući, đede! Stigli smo. Ovo su naši.

Autor teksta: Tatjana Sikima

Izvor: Moje maštalište