U grupi Live from Greece na moje pitanje, kada ste prvi put posetili Grčku stiglo je bezbroj lepih odgovora.

Izdvojila sam neke za vas, a ostala možete i sami pročitati klikom ovde.


“Prvi put Nei Pori 2014. Pre toga bila u Crnoj gori kao malo dete, toga se i ne sećam, tako da mi je svaki delić Grčke bio doživljaj, a i danas je… svaki put suze kreću od naviranja emocija na Evzoniju, gledala sam one njihove drvorede duž autoputa, pa sistem za navodnjavanje, sve mi je bilo druga planeta, a Nei Pori nezaboravan, tad smo svi upoznali neke nove delove sebe, nisam ni znala da umem da se toliko opustim, taj osećaj bez stresa i nervoze nisam doživela jos od detinjstva. Posle toga Tasos, Polihrono i ove godine Nea Vrasna. Živim za odlazak u Grčku i samo o tome razmišljam, ponekad se pitam da li je to normalno, jer stvarno preterujem, a taj Nei Pori je kriv za sve”


“1972. Mihanjona, i uvek tamo narednih 15 godina. Tada je to bilo urbani mesto sa trgom na kome je bila crkva koju su posle nekoliko godina srušili i podigli veću i lepšu. Vratila sam se tamo 2012., mesto je izgrađeno još više ali tamo više nema turizma, plaža gotovo i ne postoji,to je ribarska luka, mislim da ima i fabriku za preradu riba. Posle 26 godina videla sam ljude kod kojih smo odsedali i taj susret nikada neću zaboraviti, vratio me je u detinjstvo”.


“Hahaha, upravo brat i ja evociramo uspomene iz 1977., naravno Paralija! Sa roditeljima u Fići, naravno bez klime, bez auto puta, put u nepoznato! Na granici, prvo uniformisani vojnici sa pufnama na obući koji se ritualno smenjuju na straži! Pa auto put sa ucvetalim lijanderima! Pa beskrajna peščana plaža, kakvu do tada nismo videli! O suvlakiju u kifli iz kioska i da ne pričam! Pa coca cola iz limenke, kojih kod nas tada nije bilo! Od njih napravljena posuda za olovke! Pa šoping u Katarini - obavezni luster, zavese, kafa, masline i naravno za mene narandžaste sandale sa ortopedskom petom, naravno kakvih kod nas nije bilo! Pa vežbanje engleskog i prvo zaljubljivanje i pisma! Jedino što mi je tada nedostajalo bio je miris čempresa koji je imao Gradac! Uh, mogla bih još, koliko je to vreme bilo ispunjeno, opušteno, čarobno!”

“Leptokarija 1978., asfaltirana je bila samo glavna ulica. Čokoladno mleko u plasičnoj flašici. Viršle na plaži iz nekog kombija koji je bio parkiran. Letovanje kod tetka Keti svake godine. Kaseta Grk Zorba pustana non stop. Predivne uspomene”

“Pefkohori 1995. Letovanje sa porodicom i najbližim porodičnim prijateljima. Imala sam 6 godina i sve mi je bilo doživljaj, mada detalje samog mesta slabo pamtim. Naše dve porodice, u to vreme obe četvoročlane, dobile su dva potpuno različita smeštaja, jedan minijaturan i skučen, drugi pak ogroman, sa duuugačkom terasom gde smo se rado družili. Šetalište se tad činilo velikim, sećam se večernje vreve, a najveći hit za mene kao dete bio je neki ogroman sladoled kakvog u Srbiji nije bilo. Voda čista, prozirna, ja sam se plašila da napustim plićak. Jedno od nas dece je imalo prvi susret s meduzom. Imamo divne slike i uspomene, a ljubav prema Grčkoj je samo ojačala sa vremenom i novim iskustvima.”


“Paralija, 80- ih, kretalo se u 1 ujutru, nebo puno zvezda, troje dece u kecu bez klime. Osveštavanje crkve u Paraliji, sveštenici dele čokolade deci. Miris pekara. Mama kupuje zavese (još ih ima), Wrangler i Lee Cooper farke. Sirova kafa, zbog koje te carinici na Đevđeliji istresu iz gaća. Prva daska za peglanje iz Grčke.”


“Sećam se na trajektu ka Tasosu 1974…tada iz Kavale….od stranaca samo naša kola (stojadin naravno) i jedna švedska….nađosmo u Skali Rachoni….u kojoj bukvalno nije bilo ni jednog turiste…. sobu u kući na samoj plaži…. gazdarica Janula nikako da se načudi šta ćemo mi tu…. 10 kuća… jedna seoska taverna… toliko… u kupovinu smo išli u Prinos…. bio je jedan tada za nas fenomenalan market…. i sam grad Thassos (Limena kako su je meštani zvali) imala je par taverni, kiosk sa suvlakijem i nekoliko onih tipičnih grčkih radnji…. e onda je počelo polako…. turisti… razvoj…. tako da ja sad neka mesta jedva prepoznajem… moji su letovali na Tasosu poslednji put 1990…. i sve to vreme u istoj kući… ja sam negde 1985. prestala da idem s njima… već 1994. kad sam se vratila sa društvom, sve je bilo drugačije…”